Белешке проповедника

Тарас Баньщиков

Белешке проповедника

Ова књига намењена је свима који желе да сазнају више о Богу, Библији и хришћанском животу. У овој књизи разматрају се поједине научне теме и њихов однос према библијским текстовима. Задатак аутора био је да читаоцу покаже да Библија и научне дисциплине нису у противречности, већ да потврди њихову међусобну усклађеност и сагласност. У књизи се не говори о религиозности, црквеним учењима и деноминацијским разликама. Такође, они који проучавају Библију ради службе проповедања пронаћи ће много корисних сазнања о распрострањеним грешкама у тумачењу Светог писма. Библију не треба тумачити, она саму себе веома добро објашњава. Библију је потребно проучавати и удубљивати се у њу. Сви цитати преузети су из „Serbian синодалног превода Библије“.

Библија није бајка, нити збирка легенди и фантастичних прича. Библија је историјска књига коју су написали сведоци догађаја описаних у њој. Њену веродостојност потврђују открића у археологији и астрономији, а она такође описује историјске догађаје у којима је Бог интервенисао у животима појединаца, народа и цивилизација.

Ова књига биће леп поклон како хришћанима, тако и људима који траже Бога, Спаситеља својих душа, и вечни живот с Њим.

Желимо вам пријатно читање!

Када читамо Библију, постоји неколико правила којих се треба придржавати.

Прво — Библија је написана на основу сведочанстава очевидаца догађаја који су у њој описани.

Друго — да бисмо проучили неку тему или догађај описан у Библији, потребно је пронаћи најмање два или више места у Светом писму која говоре о теми коју проучавамо, како бисмо у потпуности разумели оно што је написано. На основу само једног места у Библији не можемо расуђивати нити доносити било какве закључке о прочитаном. Библија сама себе објашњава.

Четврто — у Библији се говори о три основне теме: о Богу, о човеку и о односима између Бога и човека.

Предговор

Захваљујући открићима у физици, хемији, астрономији, науци о материјалима и медицини, побољшава се квалитет нашег живота. Јер наука и људи који се њоме баве, својим радозналим умом, упознају свет који је Бог створио за шест дана, и то је прекрасно. Али завист, гордост и надменост чине сва достигнућа бескорисним и узалудним.

Вера у Бога има за циљ да преобрази грешну људску природу и учини човека исправним, односно праведним. Вера у Бога Библије није намењена томе да успорава развој науке, већ да човека доведе у стање незлобивости, одговорности, уздржаности, брижности, милосрђа и тако даље...

Вера у Бога Библије није у супротности са научним истраживањима. Напротив, савремена научна открића потврђују оно што је записано у најстаријим библијским текстовима. Библија је најстарији историјски документ који говори не само о прошлости човечанства већ и о његовој будућности. Библија се односи на социологију и друштвено право, регулишући односе између Бога и човека, међу људима, као и однос људи према држави.

„Религија мора бити логична, а наука мора бити етична.“

Замисли следећу слику: желиш да својим потомцима у будућности пренесеш веома важну поруку која би била разумљива и после сто година и после десет хиљада година. Којим стилом или каквим сликама би описао своју поруку? Које се слике твога света неће променити ни после хиљада година?

Светлост и тама, дан и ноћ.

Слика звезданог неба, осим седам звезда или планета најближих Земљи. Све остале звезде су релативно непроменљиве на звезданом небу.

Људске потребе за одржавање живота: потреба за храном, потреба за стаништем, потреба за одећом.

И управо је Библија написана таквим стилом. Током четири хиљаде година, од приближно седамдесет језика, до наших дана сачувала су се само два језика без промена. То су хебрејски (јеврејски) и мандарински (традиционални кинески). Сви остали језици су се, на овај или онај начин, мењали током времена. И ето, у таквим променљивим условима желиш да својим потомцима пренесеш како је све почело.

На самом почетку свог хришћанског пута сусрео сам се са противречностима у тумачењима Библије. Почео сам да читам књиге које су написали хришћански аутори. И увидео сам да, колико има аутора књига, толико има и мишљења о библијским текстовима, а њихови закључци су једноставно противречили једни другима.

Нехотице сам себи поставио питање: а где је мишљење Аутора Библије? Зар је Онај Који је саставио библијске текстове (39 књига Старог завета и 27 књига Новог завета) заиста писао толико двосмислено?

Када узмемо Библију у руке, нико нас не приморава да постанемо критичари онога што је написано. Аутор ових текстова има безграничну старост и искуство у свакој области свих наука које су постојале у прошлости, постоје у садашњости и постојаће у будућности.

Критичар оцењује неко дело у складу са својим знањем и представама у одређеној области науке или културе. Али како ти, као критичар, можеш да оцениш Аутора Библије, Који је створио оно што ти проучаваш?

Мислим на Васељену, са свим њеним силама међусобног деловања материје и физичким законима, укључујући и тебе, „критичара“.

За почетак, ти као читалац библијских текстова треба да одредиш свој однос према Аутору Библије. Ко је Он за тебе? Аутор Кога одмераваш на ваги сопственог схватања и разумевања или Учитељ Који зна и разуме много више него било ко од оних који су икада живели или данас живе на планети Земљи?

Дакле, ако си критичар, онда је Библија за тебе само књижевно-историјска књига, скуп текстова древних писаца. Ако је Аутор за тебе Учитељ, онда је Библија за тебе Уџбеник (не мешати са Талмудом).

Твој однос према Аутору Библије убудуће ће променити читав твој живот и начин на који доживљаваш свет у којем постојиш, ма какав он био. Али нико никада није остао равнодушан према библијским текстовима.

Навешћу само три текста из Библије (а има их много више) у којима Бог говори о Својој књизи.

„... и предан преко анђела руком посредника. Али посредник није посредник једнога, а Бог је један.“ (Галатима 3:19–20)

„Бог, који је некада много пута и на разне начине говорио оцима преко пророка.“ (Јеврејима 1:1)

„И ово пре свега знајте: да се ниједно пророштво Писма не може тумачити само од себе. Јер никада пророштво није дошло по вољи човечијој, него су свети Божји људи говорили покренути Духом Светим.“ (2. Петрова 1:20–21)

На основу ових текстова видим да је Бог један, а нас, људи, има много; да су пророци писали своје књиге по Божјем диктату и да су те књиге касније ушле у збирку канонских текстова.

Библија се још назива Свето писмо или Реч Божја, што она и јесте. Сматра се да је Библију писало приближно четрдесет пророка који су живели у различитим временима.

Свето писмо писано је током 2100 година, или чак и дуже, приближно од 1800. године пре наше ере до 350. године наше ере. Стари и Нови завет.

Библија није мудрост стараца, нити су то филозофска размишљања, већ Реч Божја. У том светлу, Библија није само збирка пророчких књига, већ јединствена књига коју је написао један Аутор.

Однос према библијским текстовима

Како се Исус односио према Светом писму? Јер Исус је за нас, хришћане, узор и мерило ходања за Богом и пред Богом.

Ево неколико Исусових изјава из текстова Новог завета.

„Ако оне назва боговима којима реч Божја би, и Писмо се не може укинути.“ (Јован 10:35)

За Исуса су библијски текстови били и остали неоспорни (аксиом) — „Писмо се не може укинути“.

„А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божје.“ (Матеј 22:29)

Исус је такође учио да су библијски текстови и њихов Аутор нераскидиво повезани.

„И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им шта је за Њега у свему Писму.“ (Лука 24:27)

Учио је Своје ученике да је Он, Исус, испуњење свих пророчанстава записаних у библијским текстовима.

Библија, свети текстови, Писмо (све је то једна те иста књига), говоре о три основне истине:

О Богу.

О човеку.

О односима између Бога и човека.

Све што је написано у Библији односи се или на Бога, или на људску природу, или открива односе између Створитеља и Његовог створења.

Исус се према Светом писму односио као према непогрешивој и непроменљивој Речи Божјој. Свето писмо кроз историју приказује Божје деловање на Земљи међу људима. Целокупно Писмо говори о једној Личности — Исусу Месији, потомку цара Давида и Аврама, патријарха целокупног израиљског народа, за који су и били написани Закон, Писма и Пророци.

У Мојсијевом закону постоји следећа заповест:

„Није довољан један сведок против некога ни за какву кривицу, ни за какав преступ, ни за какав грех којим би згрешио; на речима два или три сведока нека се заснива свака ствар.“ (5. Мојсијева 19:15)

Такође:

„... на устима два или три сведока нека остане свака реч.“ (2. Коринћанима 13:1)

Узмимо ово као основу за разумевање и проучавање библијских текстова. Дакле, о чему говоримо? Да бисмо разматрали било коју тему из Библије, неопходно је да се ослонимо на најмање два или три одломка из Библије који се односе на тему коју проучавамо. На основу само једног библијског одломка не можемо доносити никакве закључке.

„Религија мора бити логична, а наука мора бити етична.“

У овој књизи сви текстови настали су на основу мојих проповеди о Богу и мог личног проучавања библијских текстова. Ако се нешто подудара са делима других аутора, то значи да читамо и проучавамо исти извор нашег знања — Библију, Свето писмо.

Такође сам сматрао потребним да поделим откривење Крејга Ф. Питса, изражено у песми „Мастило вечности“.

Предлажем вам своја духовна блага, која сам и сам примио од свог Створитеља и Чувара.

Поглавље 1

Почетак стварања и астрономија

Опис у првом поглављу књиге „Постање“ не полази од општег погледа на читав протопланетарни систем, већ од места на којем је стварана Земља.

Књига Постања, прво поглавље.

„1 У почетку створи Бог небо и земљу. 2 А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и Дух Божји дизаше се над водом. 3 И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост. 4 И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме. 5 И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.“

Оно што је написано у овим библијским стиховима изгледа као да се аутор налазио управо на месту где је требало да настане Земља. И даљи опис стварања Сунчевог система дат је управо из те перспективе. Не са стране, одакле би се могао видети читав Сунчев систем са нашом звездом, већ из тачке у којој је настајала наша планета.

Закључак: Бог је у виђењима (или сновима) показивао Адаму како је стварао Земљу и све што је на њој. Прво поглавље Постања није написао Мојсије, па чак ни Ноје, који се спасао од свеопштег Потопа. Опис стварања Земље написао је први човек на Земљи, Адам.

Зато се поставља следеће питање: зашто су се Сунце и звезде „појавили“ тек четвртог дана, када су биљке створене трећег дана стварања, а без светлости биљни свет не може да расте?

Читав процес стварања нашег Сунчевог система није се одвијао спонтано, већ га је наш Створитељ обликовао за трећу планету од звезде. Од самог почетка Створитељ је „калибрисао“ нашу звезду тако да буде погодна за живот на Земљи.

Не црвени патуљак, чије ерупције уништавају сав живот на планети.

Извод из светске енциклопедије:

„Пошто су црвени патуљци прилично слабог сјаја, орбита погодна за услове сличне земаљским морала би да буде близу звезде. Али планета која се налази превише близу звезде постаје трајно окренута према њој једном својом страном. Ова појава назива се плимно закључавање. Она може изазвати разлику у температурама између две хемисфере (ноћне и дневне), јер је на дневној хемисфери увек топло (може бити и веома вруће), док се на ноћној страни температура може приближити апсолутној нули. Густа атмосфера, међутим, могла би да обезбеди известан пренос топлоте на осенчену хемисферу, али би то, заузврат, изазвало снажне урагане дуж границе између осветљене и неосветљене стране.“

У Постању, у првом поглављу, четвртом стиху, написано је:

„... и виде Бог светлост да је добра.“ (Постање 1:4)

Смисао ових речи није у томе да је Бог пребивао у тами, па први пут угледао светлост звезде и због тога се осећао добро. Смисао је у томе да је Створитељ, палећи нашу звезду, дао јој онолико материје (од водоника до гвожђа — 26 елемената) колико је било потребно да она буде погодна за живот на Земљи.

Алилуја Њему за то! Он је „калибрисао“ Сунце према Свом пројекту.

Дакле, пређимо на одговор на постављено питање.

Четвртог дана стварања акрециони диск (магла и прашина) око звезде довољно се разишао да су Сунце, Месец и друге звезде постали видљиви.

А светлост је постојала већ од првог дана стварања, али због густине акреционог диска око звезде, током прва три дана стварања светлост није била директна, већ расејана.

Биљкама је свеједно каква је светлост, директна или расејана.

Приликом формирања нове звезде, облак гаса се, по правилу, такође окреће и на крају поприма облик диска. Млада звезда налази се у средишту, а диск који је окружује служи као основа за формирање планета.

Диск пролази кроз низ коренитих промена: његов већи део бива „одуван“ у свемир зрачењем младе звезде, али често остаје одређена количина гаса и прашине за формирање планетарног система.

Управо тако је настао наш Сунчев систем. Приликом формирања нашег Сунчевог система било је много водене паре.

„... и Дух Божји дизаше се над водом.“ (Постање 1:2)

Апостол Петар, који није имао телескопе за посматрање звезда, пише у својој посланици (2. Петрова 3:5) да су „небеса била од пре и земља из воде и усред воде постала Божјом речју“.

Светлост наше звезде постојала је од првог дана стварања, и није важно да ли је била директна или расејана — најважније је да је постојала.

Црвени патуљци су вишеструко активнији од Сунца (звездани ветар таквих звезда није много слабији од ветра нашег Сунца). Веома снажне звездане ерупције у систему црвеног патуљка могу бити погубне за могући живот на планети.

Магнетно поље планете могло би делимично да реши овај проблем, представљајући препреку зрачењу, али планете које су плимно закључане у већини случајева не могу да имају такво поље, јер одсуство ротације планете подразумева и одсуство ротације њеног језгра.

Такође, звезда не сме бити превелика, како својим сјајем и звезданим ветром не би „одувала и спалила“ атмосферу.

Петар је био обичан рибар из малог села. Али он је разумео настанак планетарних система. Зато што је сваке суботе одлазио у синагогу и слушао читање књиге Постања. Петар је био Христов следбеник, отвореног срца, вођен Духом Светим, што желим и данашњим „научницима“.

Астрономска посматрања и открића ни на који начин не оповргавају оно што је написано у Библији. Напротив, она потврђују и утврђују истинитост светих текстова.

У децембру 2020. године, 400 астронома и астрофизичара из целог света окупило се у Паризу како би разговарали о сензационалним резултатима истраживања Васељене, спроведених помоћу инфрацрвеног телескопа „ISO“. Њега је 1995. године лансирала Европска свемирска агенција.

Телескоп је показао да приближно половина звезда има планете, а да у свемиру — у сваком његовом делу — постоји велика количина водене паре.

„Васељена се буквално купа у води“, са изненађењем је констатовао један од учесника париске конференције.

Општеприхваћено је мишљење да је Земља на почетку свог настанка личила на задимљену куглу са бројним вулканима, док су се свуда разливали токови ужарене, растопљене лаве. Али то није потпуна представа о ономе што се дешавало у тим давним данима.

У нашем Сунчевом систему пронађено је много објеката (астероида, сателита других планета, као и самих планета) који се напола или у потпуности састоје од воде. То говори да је акрециони диск нашег будућег Сунчевог система садржао велику количину водене паре.

И приликом свог настанка Земља је личила на велику „груду блата“, прекривену водом. Тежи елементи и једињења кретали су се према средишту, образујући језгро планете. Под дејством гравитационих сила и притиска, језгро је почело да се загрева до усијања, потискујући притиском који се стварао гушће делове „блата“ на површину воде, образујући копно.

На тај начин, у унутрашњости наше планете настала је велика количина шупљина које су се испуњавале истом том водом. За време Потопа управо је та вода прекрила целокупну површину Земље, уништивши сву флору и фауну на њеној површини.

„И рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. [И би тако.] И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом. И би тако. А свод назва Бог небо. [И виде Бог да је добро.] И би вече и би јутро, дан други.

Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже суво. И би тако. [И сабра се вода под небом на своја места, и показа се суво.] И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора. И виде Бог да је добро.

Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе [по својој врсти и подобију], и дрво родно које рађа род по својој врсти, у којем ће бити семе његово на земљи. И би тако.

И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својој врсти [и подобију], и дрво [родно] које рађа род, у којем је семе његово по његовој врсти [на земљи]. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан трећи.“ (1. Мојсијева 1:6–13)

Вода се налазила испод атмосфере (океан) и изнад атмосфере (изван Карманове линије, на висини већој од сто километара), стварајући ефекат стаклене баште.

Због тога је на читавој планети температура била уједначена, уз незнатна одступања на половима и планинским врховима. Разлика је износила ±15(?) степени. Велика влажност земљишта и ваздуха стварала је идеалне услове за целокупни створени биљни свет.

Ћилибар је окамењена смола дрвећа. У ћилибару се, осим ситних инсеката, налазе и мехурићи гаса. То је атмосфера из тих времена. Према свом саставу, атмосфера је садржала од 25% до 40% кисеоника.

И није ни чудо што је у таквим условима стаклене баште вегетација била веома бујна, као што је данас у екваторијалном појасу.

И још нешто: када је Бог створио животиње, оне у почетку нису биле месождери. Све су се храниле биљкама, и лавови и диносауруси (змајеви). Сву ту вегетацију било је неопходно обнављати.

„И рече Бог: Нека буду видела на своду небеском [да обасјавају земљу] и да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама; и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако.

И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу, и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан четврти.

Потом рече Бог: Нека врве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским. [И би тако.]

И створи Бог велике рибе и сва жива бића што се мичу, која проврвеше по води по својим врстама, и све птице крилате по својим врстама. И виде Бог да је добро.

И благослови их Бог говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи. И би вече и би јутро, дан пети.

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако.

И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро.

Потом рече Бог: Да начинимо човека по Свом обличју, [и] као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, [и од звери,] и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.

И створи Бог човека по обличју Свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских [и од звери] и од птица небеских [и од све стоке, и од целе земље] и од свих животиња што се мичу по земљи.

И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну.

А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свему што се миче по земљи, у чему има душа жива, дао сам сву зелену траву за храну. И би тако.

Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро, дан шести.“ (1. Мојсијева 1:14–31)

Задивљујућа чињеница: када је Бог стварао животиње — Он је говорио (давао упутства како да се то учини), а када је стварао човека, нигде у Светом писму није написано да је говорио. Био је заузет стварањем Свог одраза.

Бог је Својим рукама обликовао Своје обличје и подобије. „Као Уметник, онако како је видео Себе, тако је и обликовао.“

Сваки човек рођен на Земљи представља Његово јединствено, непоновљиво дело. (Псалам 138:13)

„... и сваку биљку пољску докле је још не беше на земљи, и сваку травку пољску докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу; али се подизаше пара са земље и натапаше сву земљу.“ (1. Мојсијева 2:5–6)

Још једна чињеница коју Библија описује о почетку стварања:

„... али се подизаше пара са земље и натапаше сву земљу.“

Реч која је преведена као „пара“ означава густу, непрозирну водену маглу која се појављивала пре изласка Сунца. Све што се налазило на површини Земље било је прекривено влагом.

Због воде која се налазила изнад атмосфере, на Земљи се стварао ефекат стаклене баште, услед чега није било наглих температурних промена, а самим тим ни смене годишњих доба — лета и зиме.

Атмосфера је била равномерно загрејана, вишак влаге се због ефекта стаклене баште није сакупљао у облаке, што значи да није било кише. Влаге у земљишту и атмосфери било је у изобиљу, довољно за бујан развој свих врста биљака.

Смена годишњих доба појавила се после Потопа.

„... од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.“ (1. Мојсијева 8:22)

На острву Гренланд, које је данас прекривено вишеметарским слојем леда и снега, на деловима земљишта ослобођеним од леда проналазе се окамењени пањеви црвеног дрвета.

То говори о томе да је клима на читавој Земљи била блага, попут касног пролећа. На Земљи није било смене годишњих доба, није било пустиња, ни пешчаних ни ледених, а ниво океана био је знатно нижи.

У овом тренутку живимо на рушевинама некада прекрасног Божјег створења — планете Земље.

Услови су били толико добри да је пре Потопа човек живео више од девет стотина година.

Животиње се нису делиле на месождере и биљоједе: све су биле биљоједи. То је био Рај.

Земља је могла да се обрађује током целе године. Сва та зелена маса, која је бујно расла, захтевала је обнављање, па су се зато сви хранили биљкама.

Нико није умирао пре човековог пада у грех, а Бог није ни предвидео смрт за човека. За нас смрт није природан процес.

Велике животиње јеле су крупне биљке, а мање животиње — мање биљке.

Огромни зуби диносауруса били су намењени жвакању дрвета. Да ли сте видели какве зубе имају машине за уситњавање дрвета у фабрици папира?

Медвед панда има снажне вилице, очњаке и зубе, исте као и његови сродници — друге врсте медведа. Али он се храни искључиво биљкама — бамбусом.