скачать книгу бесплатно
Učitivo sam se nasmešila i pokušala da ga zaobiđem, još uvek plašeći se da ću da zakasnim. Ali on mi je preprečio put, čvrsto raširenim nogama. Tada glas treće osobe reši problem.
„Gospođice Bruno! Ne podnosim kad neko kasni!“ Vikanje je nesumnjivo dolazilo od mog novog poslodavca i meni se podiže kosa na glavi.
Kajl se odmah pomeri, puštajući me da prođem. „Želim ti sreću Melisanda crvene kose. Trebaće ti“.
Besno sam ga pogledala i otrčala prema vratima u dnu hodnika. Bila su odškrinuta i iz sobe je izlazio dim.
Sebastijan Meklejn je sedeo za pisaćim stolom, kao i prethodnog dana, sa cigarom među prstima, ledenog lica.
„Zatvorite vrata, molim Vas. Pa sedite. Već smo protraćili dosta vremena dok ste prijateljevali sa ostalim osobljem“. Glas mu je bio grub, prekoran.
Želja za pobunom me je naterala da odgovrim, drsko jagnje pred oštrom sekirom.
„Samo sam bila učtiva. Ili bi Vam više odgovarala neka nevaspitana sekretarica? Mogu i to da budem. I to odmah“.
Moj naprasit odgovor ga je iznenadio. Lice mu se ozari od iznenađenja, možda isto kao i moje. Nikada nisam bila tako smela.
„Ja sam već mislio da ste pas koji ne ujeda. Prenaglio sam… Baš sam prenaglio“.
Sela sam naspram njega, jer nisam više mogla da stojim, ali sam se pokajala što sam bila tako neprijatna. A i uplašila sam se mogućih teških posledica.
Moj poslodavac se nije uvredio. Naprotiv. Smeškao se. „Kako Vam je kršteno ime, gospođice Bruno?“
„Melisanda“ odgovorila sam automatski.
„Po Debisiju, pretpostavljam. Vaši roditelji vole muziku? Da nisu muzičari, možda?“
„Otac mi je bio rudar“ rekla sam oprezno.
„Melisanda… Zvučno ime za kćerku jednog rudara“ primetio je, a glas mu je podrhtavao od smeha koji je zadržavao. Poigravao se sa mnom i, za razliku od prethodnog dana, nisam bila sigurna da ću da ga pustim da to i dalje radi. Ili će to postati njegova omiljena aktivnost.
Uspravila sam se i potrudila da povratim izgubljenu staloženost. „A zašto Sebastian? Zbog svetog Sebastijana, možda? Vrlo neprikladnan izbor“.
Na trenutak je naborao nos i otrpeo je udarac. „Uvucite kandže, Melisanda Bruno. Ne ratujem protiv tebe. Da je tako, ne bi imala šanse da pobediš. Nikada. Čak ni u najdubljim snovima“.
„Nikada ne sanjam, gospodine“ odgovorila sam gordo.
Izgledalo je da ga je pogodio moj odgovor, prepun iskrenosti. „Onda imaš sreće. Snovi su uvek lažni. Ako su noćne more, smetaju tvom snu. Ako su lepi, buđenje je još gore. Uostalom, najbolje je ne sanjati“. I dalje me je gledao, zavodljivo. „Zanimljiva si ti osoba, Melisanda. Sićušna, ali zabavna“ dodao je podrugljivo.
„Drago mi je što sam kvalifikovana za ovaj posao, onda“ prokomentarisala sam ironično.
Stegla sam gornju usnu zubima, pokajnički. Šta mi se dešavalo? Nikada nisam bila tako zajedljiva i nagla. Morala sam da se smirim, pre nego što potpuno izgubim kontrolu.
Njegov osmeh se sada smestio od uveta do uveta, jer se mnogo zabavljao. „Stvarno imaš. Mislim da ćemo se slagati. Sekretarica koja ne sanja, kao ni njen gazda. Postoji neka uzajamna nakolonost među nama, Melisanda. Naših duša, na neki način. Možda ih neko od nas ima i više od jedne, odavno...“
Pre nego što sam mogla da shvatim šta je hteo da kaže tim nerazumljivim rečima, on se uozbilji, oči mu postadoše bezosećajne, lice daleko, nedostižno, beživotno.
„Treba da pošalješ faks sa prvim poglavljima knjige mom izdavaču. Jel znaš kako?“
Klimnula sam glavom i bolno shvatih da mi već nedostaju naši verbalni dueli. Volela bih da su beskonačni. Napajala me je ta razmena reči kao neki čudesni izvor koji me ispunjava ogromnom životnošću i energijom koju nikada pre nisam osetila.
Dva sata su proletela. Poslala sam nekoliko faksova, otvorila poštu, odbila nekoliko različitih poziva i sredila radni sto. On je, u tišini, pisao na kompjuteru, nabranog čela, stegnutih usana, belih i elegantnih ruku koje su letele po tastaturi. Oko ručka pozva me rukom.
„Možeš da napraviš pauzu, Melisanda. Pojedi nešto ili se prošetaj“
„Hvala, gospodine“
„Jesli li počela da čitaš moju knjigu, onu što sam ti dao?“ Lice mu je bilo još uvek daleko, nepomično, ali sam primetila zračak raspoloženja u tim tamnim očima.
„Bili ste u pravu, gospodine. Nije baš žanr koji meni odgovara“ poverila sam se sasvim iskreno.
Usne mu se lagano iskriviše u lažni osmeh koji je probio oklop moje odbrane. Oklop za koji sam mislila da je od čelika.
„Nisam ni sumnjao. Kladim se da si ti više za Romea i Juliju“. Nije bilo ironije u njegovom glasu, samo je konstatovao.
„Ne, gospodine“. Bilo mi je prirodno da se suprotstavim, kao da se oduvek znamo, mogla sam da budem ono što jesam, potpuno, bez pretvaranja i maskiranja. „ Ja volim samo priče sa srećnim krajem. Život je već isuviše gorak da bi se ta doza još povećavala knjigama. Ako ne mogu noću da sanjam, hoću bar to da radim danju. Ako ne mogu da sanjam u životu, želim to da učinum sa knjigom.
Moje reči je odmeravao vrlo pažljivo i dugo, pa sam pomislila da će mi dati neki odgovor. Kad sam krenula da ga pozdravim on me zaustavi.
„Da li ti je gospođa Makmilijan objasnila šta znači ime ove kuće?“
„Možda i jeste“ nasmejala sam se. „Ali plašim se da je nisam pažljivo slušala“.
„Bravo, ja slušam samo prvih deset reči“ dade mi kompliment koji nije bio ironičan. „Nikad nisam smatrao da treba da se žrtvujem. Ja sam egoista, pravi i nepopravljivi“.
„Ponekad treba biti takav“ rekla sam bez razmišljanja. „Ili će te samleti tuđa očekivanja. I živećeš život koji nije tvoj, već život koji su ti drugi odredili“.
„Vrlo mudro, Melisanda Bruno. Našla si, sa samo dvadeset godina, ključ vedrine duha. Ne može to svako“.
„Vedrinu?“ ponovila sam gorko. „Ne, mudrost da se razume nešto ne znači uvek da to i prihvatate. Mudrost se rađa iz glave, srce sledi svoje puteve, nezavisne i opasne. I može da načini fatalne zaokrete“.
On pomeri kolica i dođe do moje strane radnog stola, prodornog pogleda. „Onda? Da li Vas interesuje da znate razlog imena Midnajt rouz? Ili ne?“
„Ponoćna ruža“ prevela sam, boreći se sa uzbuženjem što je tako blizu. Odavno nisam bila u muškom društvu, još od kad sam imala prvi i jedini sastanak. Tako katastrofalan da ću ga uvek pamtiti.
„Tačno. U ovom kraju postoji jedna legenda, stara nekoliko stotina godina, možda hiljada, po kojoj, ako vidiš nastajanje pupoljka ruže u ponoć, tvoja najveća i najdublja tajna čudom će se ispuniti. Čak iako je mračna i strašna“.
Stegla sam ruke u pesnicu, kao da sam se branila od njegovog pogleda.
„Ako je želja takva da nas učini srećnim, nije nikada mračna i strašna“ rekla sam mirno.
On me je pažljivo pogledao, kao da ne veruje svojim ušima. Omače mu se jedan đavolski osmeh. Jeza mi se spustila niz kičmu.
„Vrlo si mudra Melisanda Bruno. Priznajem. Skandalozne reći za jednu devojku koja ni komarca ne bi ubila, a da ne zaplače“.
„Muvu možda. Sa komarcima ne bih imala problema“ odgovorila sam kratko.
Ponovo me je pažljivo pogledao. Udaljeni plamičak je raskravio led u njegovim očima. „ Koliko preciznih informacija si mi dala o sebi, gospođice Bruno. Za par sati sam saznao da si kćerka jednog bivšeg rudara koji je obožavao Debisija, da nisi sposobna da sanjaš i da mrziš komarce. Zašto, pitam se. Šta su ti uradila ta jadna bića?“ Bilo je podsmeha u njegovom glasu.
„Ma kakvi jadne“ spremno sam odgovorila. „To su paraziti, hrane se tuđom krvlju. Beskorisni su, za razliku od pčela, nisu čak ni simpatični, kao mušice“.
Lupi se rukom po kolenu, prasnuvši u smeh. „Mučice su simpatične? Kako si čudna Melisanda, i mnogo, baš mnogo zabavna“.
Promeljivo kao baba Marta, njegovo raspoloženje se odjednom promeni. Osmeh se odjednom ugasi kašljem i on nastavi da me gleda. „Komarci sisaju krv zato što ne mogu ništa drugo, draga moja. To im je jedini način opstanka, zar je to za osudu? Imaju istančan ukus, za razliku od toliko veličanih mušica, koje lete po ljudskom izmetu“.
Zagledala sam se u radni sto na kome je bilo pregršt hartije, jer nisam mogla da izdržim njegov ledeni pogled.
„Šta bi radila da si komarac, Melisanda? Odbila bi hranu? Umrla bi od gladi da te ne bi zvali parazit?“ Njegov glas me je pritiskao, kao da je očekivao odgovor.
Zadovoljila sam ga. „Verovatno ne bih. Ali nisam sigurna. Trebalo bi da budem komarac da bih bila sigurna. Sviđa mi se ideja da budem nešto drugo“. Gledala sam ga pažljivo.
„Nema uvek nekih drugih mogućnosti, Melisanda“. Glas mu je na trenutak zadrhtao, pod teretom patnje o kojoj ništa nisam znala i sa kojom je živeo petnaest dugih godina. „Vidimo se u dva, gospođice Bruno. Nemojte da kasnite“.
Kad sam ga pogledala, već je bio okrenuo kolica, skrivajući lice.
Ispad koji sam napravila kao klješta mi je zgnječio srce i nikako nisam mogla to da popravim.
Tiho sam napustila sobu.
Treća glava
Tačno u dva sam se pojavila u kancelariji. Kajl je upravo izlazio. U rukama je držao poslužavnik pun hrane. Izraz lica mu je bio kao da bi sve napustio i otišao na drugi kraj sveta.
„Grozno je raspoložen i neće ništa da jede“ promrmlja.
Pomisao da sam ja, nenamerno, izazvala to stanje njegovog duha duboko je pogodila svaki deo mog bića, svaku ćeliju. Nikada nisam nikoga povredila, hodala sam skoro na vrhovima prstiju da ne bih nikoga uznemirila, pazila na svaku reč da nekog ne pogodi.
Prešla sam preko praga i jednom rukom se držala za zvekir na vratima koja je Kajl ostavio otvorena. Kad sam ušla, podigao je oči. „Aaa, Vi ste. Uđite, gospođice Bruno. Požurite, molim Vas“.
Odmah sam poslušala.
Stavio je na sto nekoliko listova ispisanih tankim muškim rukopisom. „Pošaljite ova pisma. Jedno direktoru moje banke, a ostala na naznačene adrese“.
„Odmah, gospodine Meklejn“ odgovorila sam ponizno.
Kad sam podigla pogled prema njemu radosno sam primetila da mu se vratio osmeh na lice.
„Ala smo zvanični, gospođice Bruno. Ne morate da žurite. Nisu ta pisma toliko važna. Nije pitanje života i smrti. Ja sam inače živi mrtvac već godinama“.
Sudeći po britkosti ove izjave izgleda sa mu se vratilo dobro raspoloženje. Njegov osmeh je bio zarazan i razgalio je moju zbunjenu dušu. Srećom nikada nije bio dugo mrzovoljan, mada je njegov bes bio iznenadan i žestok.
„Jel umeš da voziš, Melisanda? Trebalo bi da odeš da doneseš neke knjige iz seoske biblioteke. Znaš, nešto istražujem.“. Osmeh mu zameni grimasa nezadovoljstva. „Naravno da ne mogu ja da idem“ dodao je da bi objasnio. Zbunjena, još jače sam stegla listove koje sam držala u rukama i gužvala ih. „Nemam dozvolu gospodine“ izvinila sam se.
Iznenaženje mu promeni prelepe crte lica. „Mislio sam da današnja omladina žuri da odraste samo da bi stekla pravo da vozi. Uostalom, svi to rade i ranije, krišom“.
„Ja sam drugačija, gospodine“ rekla sam kratko. I zaista sam bila. Skoro da sam bila čudo koliko sam se razlikovala.
Pažljivo me je pogledao svojim crnim očima, preciznije nego radar. Izdržala sam taj pogled izmišljajući polako valjano opravdanje.
„Strah me je da vozim i onda bih samo izazivala nezgode“ brzo sam objasnila, ispravljajući nabore na listovima koje sam zgužvala.
„Posle toliko Vaših iskrenih odgovora, sada osećam miris laži“ otegao je malo tu rečenicu.
„Istina je. Mogla bih...“ Odjednom izgubih glas, pa počeh ponovo. „Mogla bih stvarno nekoga da ubijem“.
„Smrt je manje zlo“ promrmlja. Spusti pogled na svoje noge i stegnu vilice.
Proklinjala sam samu sebe. Ponovo. Baš sam bila šeprtlja, čak i bez volana u rukama. Opšta opasnost, neoprostivo okrutna, sposobna samo za pogrešne postupke.
„Da Vas nisam možda uvredila, gospodine Meklejn?“ Briga je kapala sa mog pitanja i probudila sam ga iz učmalosti.
„Melisanda Bruno, jedna mlada žena, koja je došla ko zna odakle, čudna i zabavna kao bioskop… Kako može takva devojka da uvredi velikog pisca romana strave i užasa, đavolskog i izopačenog Sebastijana Meklejna?“ Glas mu je bio ravan, u suprotnosti sa oštrinom njegovog govora.
Kršila sam ruke kao pri prvom susretu. „ U pravu ste, gospodine. Ja nisam niko. I ...“
Oči mu se skupiše i postadoše male i preteće. „Zaista. Vi niste niko. Vi ste Melisanda Bruno. Znači Vi ste neko. Nikada nikome nemojte dopustiti da Vas ponižava, čak ni meni“.
„Morala bih da naučim da ćutim. Pre nego što sam došla u ovu kuću, to mi je savršeno uspevalo“ rekla sam umorno i oborila glavu.
„Midnajt rouz ima moć da iz Vas izvuče ono najgore, Melisanda Bruno? Ili sam ja taj koji ima tu neverovatnu moć?“ Uputi mi ljubazani vrlo velikodušan osmeh.
Radosno sam prihvatiila tu prećutnu ponudu pomirenja i povratio mi se osmeh. „Mislim da zavisi od Vas, gospodine“ otkrila sam tiho kao da mu poveravam neku veliku tajnu.
„Znao sam da sam đavo“ rekao je zvanično. „ Ali toliki? Ostao sam bez reči...“
„Ako hoćete, dodaću Vam rečnik“ rekla sam sa osmehom. Atmosfera se razveselila kao i moje srce.
„Verujem da ste pravi đavolak Vi, gospođice Melisanda Bruno“ nastavio je da me bocka. „ Sotona Vas lično šalje da poremetite moj mir“.
„Mir? Ne treba mir brkati sa dosadom“ našalila sam se.
„Ako je i postojala, sa Vam sada ove, više je neće biti, to je sigurno. Možda ću, od sada, žaliti za njom“, naglasio je.
Oboje smo se smejali, na istoj talasnoj dužini, kad je neko zakucao na vrata. Tri puta.
„Gospođa Makmilijan“ reče i dalje gledajući u mene.
Ja nerado skrenuh pogled na domaćicu.
„Stigao je doktor Mekintoš, gospodine“ rekla je draga žena, zabrinutim glasom.
Pisac je odjednom namršti. „Zar je već utorak?“
„Naravno, gospodine. Želite da ga uvedem u Vašu sobu?“ upita brižno.
„Dobro. Zovite Kajlija“ naredio je, a glas mu je bio suv kao prašina. Obratio se meni, još suvljim glasom. „Videćemo se posle, gospođice Bruno“.
Izašla sam za domaćicom i krenule smo niz stepenice. Ona odgovori na moje neizrečeno pitanje. „Doktor Mekintoš je lokalni lekar. Svakog utorka dolazi kod gospodina Meklejna. Osim paralize, zdrav je ko dren, ali mu je prešlo u naviku, rekla bih da to radi iz opreza“.
